Naše vesti

Psihoonkologija i podrška pacijentima obolelim od malignih bolesti - reč psihološkinje

25/07/2017

S obzirom na to da je psiho-onkologija relativno mlada oblast koja je kod nas tek u povoju, odlučili smo da se informišemo i saznamo šta ta oblast konkretno podrazumeva i šta pacijenti koji se leče od malignih bolesti mogu da očekuju od iste.

Na čega se misli kada se kaže psihoonkologija?

Psihoonkologija je grana psihologije i medicine, koja se primarno bavi psihološkim reakcijama osoba obolelih od malignih bolesti u svim fazama bolesti i lečenja, kao i reakcijama njihove porodice i medicinskog osoblja koje brine o njima, dakle socijalnim okruženjem pacijenta, te psihološkim, društvenim i faktorima ponašanja koji mogu da utiču na rizik za nastanak karcinoma, na njegovo otkrivanje, lečenje i ishod. Iako se oduvek zapažalo da je saznanje osobe o dijagnozi karcinoma izuzetno emocionalno bolno i stresogeno, formalni začeci psihoonkologije vežu se tek za drugu polovinu 20. veka, u SAD-u, kada se po prvi put pacijentima otvoreno saopštavaju dijagnoze, što je dakle omogućilo uvid i istraživanja u području psiholoških reakcija na dijagnozu kancera. Sve do tada, maligna bolest je bila tabu, i uglavnom se povezivala sa negativnim ishodom.

Šta posao psihologa sa onkološkim pacijentima podrazumeva?

Osim onog bazičnog, kliničkog dela, gde radimo različite procene (ličnosti, sposobnosti, afekta, specifične psihopatologije, adaptacije na bolest) i pišemo nalaze i mišljenje, posao psihologa podrazumeva i pružanje psihološke podrške osobama koje boluju od malignih bolesti. To podrazumeva jedan suportivan pristup od momenta saznanja dijagnoze, kada su pacijenti obično u šoku i nakon čega su moguće različite emocionalne reakcije (tuga, strah, bes, osećanje krivice, negiranje..), do psihološke pripreme na operativni zahvat, na moguće gubitke (dojke, fertiliteta), postoperativnu podršku i skrininge distresa, te pripremu na onkološke metode lečenja (hemioterapiju, radioterapiju), pomoć u donošenju odluka, proradu različitih gubitaka, zapravo sve ono što osobi omogućava da se što adekvatnije adaptira na izazove koje maligna bolest nosi. To često podrazumeva i prihvatanje sebe sa doživljenim telesnim i psihološkim promenama, reorganizaciju porodičnih uloga, rad na sebi u smislu učenja asertivnosti, upravljanja emocijama, upravljanja stresom, i sl.

A kako ti, kao psiholog, objašnjavaš negativne reakcije pacijenata na samo saznanje o tome da boluju od maligne bolesti?

Ne bih to nazvala negativnim, pre normalnim, neprijatnim i bolnim reakcijama na stresor koji se percipira kao životno ugrožavajući. Dovoljno je da vam neko saopšti da ne samo da u narednom periodu nego već sutra nećete moći da radite ono što ste zamislili i isplanirali nego ono što vam savetuju kao najbolje rešenje (da prikupljate nalaze, čekate odluke, hospitalizujete se, idete na do tad nepoznate intervencije), što često može da se doživi kao gubitak lične kontrole, nego vam lekar saopštava da imate RAK. Reč koja je kod nas još uvek izuzetno negativno konotirana i samim tim izaziva burne emocionalne reakcije. Obično ljudi koji nemaju kompleksnije informacije o samoj bolesti i dalje rak doživljavaju kao jednu bolest sa negativnim ishodom i teškim asocijacijama. Još ako su pri tome imali negativna iskustva u svojoj okolini i identifikovali se sa istima, samu dijagnozu dožive još teže. Na sreću, ta faza kod većine pacijenata ne traje dugo, i ulaskom u proces lečenja, dobija se jedna šira slika o bolesti, zdravlju i lečenju. Svakako, bilo bi dobro da ima više edukacije o malignim bolestima u medijima, da se radi na demistifikaciji same bolesti (posebno u malim sredinama), da se više govori o mogućnostima prevencije i lečenja, te šta činiti ako se nađemo u situaciji da mi ili nama neko drag bolest doživi. Još bih samo dodala, da je jako bitno na koji način će osoba saznati za samu dijagnozu i na koji način će joj informacija biti pružena. Uzimajući u obzir godine, obrazovanje, personološke i premorbidne faktore, dijagnozu bi trebao da saopšti isključivo lekar, dakle osoba od struke i poverenja, uz jedan dobro argumentovan i suportivan pristup, gde će pacijentu biti predočeno o čemu je konkretno reč i koje su sve opcije i mogućnosti lečenja.

Pomenula si da se psihoonkologija bavi i reakcijama medicinskog osoblja? Na šta se to odnosi?

Kao i kada su u pitanju obolele osobe i porodica koje se suočavaju sa situacijom u kojoj se hronična bolest dešava, imamo sa jedne strane istraživački aspekat, koji nam služi izučavanju i razumevanju psiholoških reakcija osoba koje su neposredno u kontaktu sa pacijentima, dakle pomagačkih profesija pre svega lekara i medicinskih sestara i tehničara, dok sa druge strane imamo taj primenjeni ili praktični aspekat gde pokušavamo da pomognemo profesionalcima koji imaju ulogu pomagača da se adekvatnije nose sa izazovima posla. Rad sa ljudima, posebno sa ljudima koji su u stanju teškog i neprijatnog iskustva, bola, patnje, iziskuje i emocionalni napor osoba koje pružaju pomoć, preterana očekivanja od sebe u želji da pomognu, trud i zalaganje koji su često neprepoznati, tako da zdravstveni radnici, posebno oni zaposleni na onkološkim odeljenjima, uz naravno već postojeće faktore rizika (karakteristike ličnosti, odnos prema poslu, odnos sa kolegama, itd.) svakako predstavljaju rizičnu populaciju za razvoj sindroma izgaranja. Podrška osoblju dakle podrazumeva edukaciju o tome kako prepoznati simptome zamora i šta u tom slučaju činiti, stres menadžment, veštine komunikacije kako sa obolelima i njihovim porodicama tako i sa kolegama, te uvid u psihološke potrebe i reakcije onkoloških pacijenata.

I za kraj, kome pacijenti oboleli od malignih bolesti mogu da se obrate radi psihološke podrške?

Oboleli mogu da se obrate prvenstveno lekaru, kao nekome sa kim su u najbližem kontaktu i kome bi trebalo da se požale ne samo na telesne tegobe i simptome koje imaju, nego i na psihološke promene koje primećuju kod sebe, u pravcu promene raspoloženja, sna, apetita, socijalne izolacije, straha, brige, težeg donošenja odluka, uznemirenosti, i sl. (jer zdravlje nije samo telesno nego i psihičko i socijalno blagostanje što se često previdi), a da ih potom lekar uputi na najbližeg stručnjaka za mentalno zdravlje (psihologa, psihijatra). Takođe, danas većina onkoloških ustanova i odeljenja ima psihologe i psihijatre i/ili psihoonkološka savetovališta, tako da u ustanovi u kojoj se leče takođe mogu da se raspitaju i zatraže pomoć. Isto tako, sve su aktivnija Udruženja građana za podršku osobama obolelim od malignih bolesti, koja su prepoznala potrebu za lepom reči i razmenom iskustava i koja itekako imaju svoj značaj u procesu lečenja. I naravno, od posebnog, može se reći i primarnog značaja je podrška najbitnijih, porodice i bliskih ljudi (podrazumeva se onda kada su ti odnosi funkcionalni) jer podrška bliskih osoba omogućava doživljaj sigurnosti, oslonca, razumevanja onda kada je najpotrebnije, i jača lične kapacitete osobe da nastavi dalje u teškim i zahtevnim životnim periodima, kao i periodima krize.

M.Sc. Aleksandra Kovač, psiholog


Komentari:

Ne postoje komentari za ovu vest. Budite prvi koji će ostaviti komentar!

Unesite komentar

Nećemo objaviti Vašu E-mail adresu!

Pratite nas